Војин Комадина
(8. новембар 1933 – 9. фебруар 1997)
Академик Војин Комадина, композитор, једна је од значајнијих личности југословенске музике у другој половини XX вијека. Преко четири деценије био је активно присутан на југословенској музичкој сцени својим композицијама и бројним ангажманима у културно-образовним институцијама и струковним организацијама.
Рођен је у Карловцу (Хрватска) као најмлађи, трећи син у угледној грађанској породици. Основну школу и гимназију завршава у Београду, као и средњу музичку школу „Станковић“ гдје дипломира 1954. године. Почетне композиторске склоности открива Светомир Настасијевић који му даје прве подуке, док у средњој музичкој школи о умијећу компоновања учи од Божидара Трудића. Ово је период кад настају прва значајна дјела (Две песме Антигоне, Свита за клавир…), а 1954. година се сматра почетком умјетничког рада и дјеловања Војина Комадине јер се 16. септембра десило прво јавно емитовање на Радио Београду у емисији у којој је аутор извео два става Свите за клавир, други став Сонате за виолину и клавир и Две песме Антигоне за глас и клавир.
Управо се у Свити за клавир могу уочити двије одлике које ће обиљежити комплетан композиторски опус. Прва је доследна битоналност у првом ставу која представља модернизам и приближавање тековинама европске музичке авангарде који ће се код Комадине најјаче испољити у дјелима из шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, а друга је фолклорни карактер у другом ставу која представља инспирацију фолклором и уопште традицијом ових простора што се уочава у већини дјела до самог краја стваралачког периода.
Исте, 1954. године, Комадина уписује теоријско-педагошки (наставнички) одсјек Музичке академије у Београду, а већ наредне 1955. године уписује одсјек за композицију у класи Миховила Логара. Међутим, због ангажмана његовог средњошколског професора на Музичкој академији у Сарајеву, Комадина 1957. прелази а 1960. године дипломира на овој академији у класи Божидара Трудића. Међу студентским радовима истичу се: Друга руковет – Песме из Македоније за мјешовити хор (1956/58), Симфонијета за гудаче (1958/59), Пета руковет – Македонска за мјешовити хор (1960) и, нарочито, дипломски Концерт за клавир и оркестар бр. 1 (1960).
Прве награде, потврде доброг правца на композиторском путу, Комадина је добио још као студент, а 1958. године постаје и члан Удружења композитора БиХ.
Сљедећи значајан период у животу и стваралаштву Војина Комадине је боравак у Тузли од 1959. до 1966. године гдје је радио у средњој музичкој школи као професор Хармоније и других стручних предмета, али и остварио сарадњу са Пионирским позориштем (ту је постављена и изведена његова дјечија опера „Мачкин дом“), КУД-ом „Митар Трифуновић Учо“ (гдје је био иницијатор оснивања народног оркестра), и, посебно, дугогодишња успјешна сарадња са Народним позориштем гдје је писао сценску музику за многе представе.
Из овог периода издваја се Мокрањчева награда Савеза удружења композитора Југославије (1964) за композицију Поткозарје за мјешовити хор као и друга награда на конкурсу дома ЈНА (1965) за композицију Титов напријед – кантату за рецитатора, бас, мјешовити хор и симфонијски оркестар. Поред награђених композиција, за вријеме боравка у Тузли настаје више дјела различитог жанра: Незгода, Милеи крокодил, Телеграфске басне (дјечија хорска музика), Поглед, Печалбари, Лоркине песме (вокално-инструментална дјела), а од оркестарских дјела Концертантне импровизације за симфонијски оркестар. Овај период за Комадину је значајан и у породичном смислу јер су у Тузли рођена сва тројица његових синова.
Од 1966. године прелази у Сарајево гдје до 1975. године ради као уредник музичког и културно-умјетничког програма на РТВ СА. Истовремено је ангажован на Музичкој академији као спољни сарадник за предмет Анализа полифоних облика. Од 1975. године стално је ангажован на овој академији као професор на предметима Композиција и Оркестрација. Овај посао ради до краја школске 1982/83, када због нарушеног здравља одлази у пријевремену – инвалидску пензију.
Информације о савременим кретањима у европској музици Комадина је, као и остали домаћи композитори тог времена, добијао на самим изворима (посјећује фестивал савремене музике Варшавска јесен 1967, љетњи курс у Дармштаду 1969. и Мајсторски курс на Високој школи у Келну 1970). Под овим утицајем настају Микро сонате за камерни састав, Три хорске минијатуре за мјешовити хор, које су му донијеле прву награду на међународном фестивалу звука у Паризу, Боје и трајања за симфонијски оркестар, Рефрен I за соло виолину посвећен Мирослави Пашић, кантата Херојски триптихон за соло глас, мјешовити хор и симфонијски оркестар, Ганге за сопран и виолину посвећене Милици Зечевић. „Рад у Дармштату и Келну доста је утицао на мене. То је једно отварање видика и мислим да сви, поготово млади музичари, треба да што више обилазе свет да би се вратили у своју земљу као зрели, образовани људи који ће допринети нашем начину живљења…“[1]
Интензиван композиторски рад кулминира балетима, а раздобље од 70-их до 90-их сматра се најзначајнијим, најплоднијим и најквалитетнијим периодом цјелокупног стваралаштва. Дјела настала у овом периоду су цјеловечерњи балет Сатана који Комадини доноси Шестоаприлску награду града Сарајева 1972. године, Пјесме Јање Чичак (награда Стеван Мокрањац), Свита игара за симфонијски оркестар (друга награда ЈРТ-а), кантата Искре за рецитатора, мјешовити хор и симфонијски оркестар (награда саврезног фонда СУБНОР-а „4. јули“ 1974), цјеловечерњи балет Хасанагиница (награда Републичке заједнице културе 1976). Поред ових награђених композиција, у овом периоду Комадина ствара још низ дјела међу којима се издвајају: Глосе са маргина срећковићевог јеванђеља (1972), Смрт мајке Југовића (1973), Макове пјесме (1975), Рефрен IV Нијемо гламочко коло (1975) и многа друга.
Комадина је био активан и као предавач на бројним семинарима и едукативним курсевима. Водио је курс музичке импровизације на међународном љетњем курсу Музичке омладине у Грожњану 1976. године, а више пута је био предавач на семинарима Савеза удружења музичких педагога Југославије. Исте, 1976. године настају: кантата Зазивам сунце и мјесец, Ноктурно за гудаче, Рефрен V и камерни балет Касандра.
У 45. години (1978) изабран је за дописног члана Академије наука и умјетности БиХ (1978). До краја седамдесетих година издвајају се дјела: Концерт за клавир и гудачки оркестар бр. 2 (1978), Пет прелудијума за клавир (1978), кантата Отац Грмеч (1979) за соло бас, рецитатора, мјешовити хор и велики дувачки оркестар, Прелудијум за Модру ријеку (1979) за оркестар и друга дјела.
Бројне руководеће функције које је обављао почев од 1979. године говоре о статусу Војина Комадине: предсједник Удружења композитора БиХ, предсједник Савеза организација композитора Југославије и секретар Предсједништва СОКОЈ-а. Посебно значајно републичко признање БиХ, награду 27. јул за укупан стваралачки рад добио је 1980. године. Због ослабљеног здравља, Комадина 1983. године одлази у инвалидску пензију, добија и пензију за заслужне грађане, а његов стваралачки рад се наставља. Значајна дјела из овог периода су: Концерт за флауту и гудачки оркестар (1980) са посветом “У знак поштовања сени композитора Влада Милошевића“, Партита босниенсис (1982) за виолину соло, Друга симфонија Његош (1984) за соло бас и симфонијски оркестар и друга.
Сарадњу са Музичком академијом у Титограду (садашња Подгорица и Музичка академија на Цетињу) започиње 1985. године као спољни сарадник за предмете Хармонија и Хармонска анализа, а касније и за Композицију и Оркестрацију. Као и на сарајевској академији, богато искуство и знање нештедимице је преносио на своје студенте. Из његове класе у Сарајеву издвајају се композитори Драгоје Ђенадер, Војислав Ивановић, Асим Хорозић, Жељко Влахо и Војна Нешић, док су у Подгорици у његовој класи били композитори Татјана Прелевић, Драгана Лучић, Златко Бабан, Оливера Дакић.
Друга половина 80-их година богата је бројним дјелима, а издвајају се: Модра ријека за мјешовити хор (1986), циклус пјесама Тражим помиловање за сопран и клавир (1986), Бели анђео, прва фреска за симфонијски оркестар (1987), Почитаеми за наратора и групу инструмената (1988), цјеловечерњи балет Зита Песах (1987?), Пет прелудијума за клавир (1989) посвећених Александри Романић, цјеловечерњи балет Дервиш и смрт (1990) и друга дјела. Награду „Златно коло“ за цјелокупан рад добија 1991. године од Културно – просвјетне заједнице БиХ.
Избијање грађанског рата на простору БиХ узрокује крупне промјене у животу Војина Комадине. Ратом захваћено Сарајево напушта 10. априла 1992. године и одлази у Београд. Због честих промјена пребивалишта говорио је: „…мислим да више нисам избеглица, мислим да сам сада номад који се сели из једног краја Југославије у други, у зависности од политичке или не знам какве друге ситуације, на коју ја ни у ком случају не могу да утичем.“[2]
У Сарајеву остаје мноштво нештампаних и неизведених композиција, међу којима и Концерт за клавир бр. 3 – Аутопортрет. Тада започиње рад на другој фресци за симфонијски оркестар Свети Сава и Опелу јасеновачком за мјешовити хор, које завршава у Београду.
У новонасталој ситуацији, одриче се пензије и заснива стални радни однос на Музичкој академији у Подгорици 1992. године када је изабран у звање редовног професора на предметима Композиција и Оркестрација. Од 1994. године обавља и дужност в.д. декана и на тим дужностима остаје до краја живота.
Комадина је један од оснивача Академије наука и умјетности Републике Српске (1993) и њен први Генерални секретар. Активно се укључио у послове организације Музичке академије Српско (данас Источно) Сарајево,а био је и њен први в.д. декан.
Након двије године проведене у Београду, Комадина са супругом Миланком 1994. године прелази у Подгорицу. Као в.д. декан Музичке академије, максимално се ангажује у рјешавању бројних проблема који су пратили ову установу, од пожара који је уништио простор и већи дио инструментарија, до пресељења Академије на Цетиње 1996. године.Био је један од заговорника формирања умјетничког центра на Цетињу који је објединио музичку, ликовну и драмску академију, залагао се за отварање послиједипломских студија на Музичкој академији, а посебно је истицао неминовност оснивања симфонијског оркестра. Организовао је Сусрете студената музичких академија Југославије који су одржани 1995. године.
У овом периоду настају Тужне песме (1993) за глас и клавир, Свети Сава (1994) за три флауте и виолончело (први пут изведена у Галерији Културног центра у Београду поводом четрдесетодневног помена од ауторове смрти, марта 1997. године), Свјати Боже (1994) за три флауте и виолончело, Песма и игра (1995) за флауту и клавир, и посљедње композиторово дјело, соло пјесма Бојана, ђевојко (1995), за мецосопран и клавир.
Усљед наглог погоршања здравственог стања, Комадина је преминуо 9. фебруара 1997. године у Београду. Поводом његове смрти одржан је комеморативни скуп Удружења композитора Југославије у легату „Јосип Славенски“ у Београду.
Значај стваралаштва Војина Комадине и сјећање на њега и даље живе. Од 2001. године на Музичкој академији у Источном Сарајеву најбољем студенту додјељује се награда „Војина Комадина“. Залагањем професора и студената ове академије 22. новембра 2004. године реализован је цјеловечерњи концерт композиција Војина Комадине, поводом јубилеја – 70 година од рођења композитора (са годином закашњења). Од 2017. године на овој академији се одржава манифестација Дани Војина Комадине, а од 2019. и научни скуп чија је једна од сесија посвећена животу и дјелу Војина Комадине.
Ивана Церовић
[1] Маја Поповић: из интервјуа „Друго рухо“, Побједа (Подгорица), 3. април 1993. године.
[2] Перо Радовић, из интервјуа „Сјенке рата“ – документарна серија РТВ ЦГ 1995. године.